Јежеви и жирафа: приче из зоолошког врта

Мој отац и ја отишли ​​смо у град и отишли ​​у зоолошки врт. Зауставили смо се близу једног кавеза, а у њему - јежева. Јеж, јеж и троје деце. Јежеви трче око кавеза напред-назад, само се чује: куцање-куцање ... Гурају своје оштре њушке кроз шипке и смркну. А ја им кажем: "Буди здрав!"

Јеж и јеж се сакрију у углу кавеза и седе тамо са затвореним очима, вероватно спава.

Једно дете је потрчало према њима и - лице његовог оца је било њушка на боку. Пробуђени отац љутито је фркнуо - и појурио за сином. И завија се у куглу и ставља трње. Пробај, оче, хајде! Отац јеж ходао је око свог сина, фркнуо, фркнуо и поново заспао.

Добро за јежеве. Препустите се колико желите и отац вам неће учинити ништа. Али, међутим, не загрли је и загрли, ако жели, уљудиће се!

Затим су отишли ​​до жирафе. Стоји висок, попут телеграфског ступа. Врат је дугачак, дугачак. Све што се ради у ћелијама других људи видљиво јој је одозго. И гледа цео дан у једну ћелију, па у другу.

Питао сам тату зашто жирафа има тако дуг врат. А тата се нацерио и рекао да је жирафа врло радознала животиња: она жели све знати, па јој повлачи врат тамо где је потребно, а где није потребно. Као неке девојке. Овде је врат и испружен.

"Тата", рекао сам кад смо се удаљили од жирафа. "Више се нећу пењати до вашег стола без потражње." Видећете, нећу. Не желим да ми врат исто нарасте.

Ознаке: јежићи, јеж у зоолошком врту, историја, бајка, жирафа у зоолошком врту, радознале жирафе.