Прича о јежу. Ноћу читамо деци

Ноћу деца воле да слушају занимљиве приче. И мајко, важно је да су ове приче биле мирне и љубазне, да је беба слатко спавала. Позивамо вас да са децом прочитате Причу о добром јежу (као и о зеку и арктичкој лисици) коју смо нашли у једном од старих часописа наше породичне архиве 😉

Прича о добром јежу, зеку и арктичкој лисици

Лагано црвено лето је прошло. Дошла је јесен. Са падом црвеног лишћа, са сивим маглима, са хладним ветром. Звијери у шуми почеле су се припремати за хладну зиму: ископати топле бране, шивати нове капуте.

Такође је одлучио да шива новог јежа за себе..

„Боли ме“, мисли он, „мој стари је поломљен“.

Извадио је јежу с леђа најоштрију и издржљивију иглу и кренуо на посао ... Дан је шивао, други шивао. Трећег дана, нови капут је био спреман. Показало се да је снажна, топла и лепа. Бијело-бијела, течно-прегача. На врху крзненог капута ушивене су раширене уши како би се издалеци разликовали и чули пријатељи и непријатељи. Леђа има кратак реп, због лепоте.

Јеж је ставио нови капут на пањев. Он шета око ње - диви се. Одједном види: лута поред зечице. Дуге ноге тужно вуку по земљи. Спустио је главу на раме. Слане сузе ми капну с очију.

Изненађени јеж, пита:

- Зашто си, хоппер, тужан? Или ко те је увредио?
"Нико ме није увредио", одговара тужни зец. "То ми се управо догодило - зими нисам имао времена да шивам нови капут за себе. Како ускоро бура пуха, он ће обрисати снежне наносе у снегу. И шума ће постати бела и поље. Само за мене, зечеви, капут ће остати сив. И док лисица види мој сиви капут на белом снегу, сигурно ће ме ухватити и појести.
"Не жали, коси!", Каже јеж, "Мислим да могу да вам помогнем." Видите: на пању лежи мој нови капут. Пробајте с њом!

Обукао је нови капутић зечјег јежа и она га је имала јако, веома брзо. Зеко-зечица постала је бело-бела, лепршава прегача. Сада га никад нећете приметити по белом пахуљастом снегу. А на глави зеца постоје дуге уши, тако да се пријатељи и непријатељи издалека могу разликовати, чути. Леђа има кратак реп - тако, због лепоте.

„Узми овај крзнени капут од мене као поклон“, рече добар јеж, „сашићу још један за себе.“.

Било ми је драго због зечице. Захвалио сам се сивом јежу и потрчао у шуму.

А јеж је повукао још једну оштру и јаку иглу са леђа и поново се запутио. Још бољи, још елегантнији, чак и топлији од претходног капута. Обесио сам је јежа на гранчицу јеле. Хода около - диви се свом раду.

Одједном прође сиво-плава арктичка лисица - мало поларна лисица. Меко стопало обрише сузе.

"Шта ти се догодило, арктичка лисица?" Питао је јежа. - Или ко је увредио?
„Још ме нико није увриједио,“ каже арктичка лисица, „и догодила ми се велика невоља - нисам имао времена да направим нови капут за себе до зиме. Снијег ће се примијетити, бијела сњежна кост ће прегазити земљу. Грмље, махови и дрвеће постају бијели. И само ћу ја, арктичка лисица, остати у свом сивоплавом капуту ... Похлепни вук ће видети мој капут на белом снегу, ухватити ме и појести ме.
- Не брините, - сива јежа је утјешила лисицу - Гледајте: мој нови капут виси на кучи смреке. Хајде, пробај на њој!

На арктичку лисицу ставио је нови капутић јежа, и то је имао управо у то време. Постао је бела лисица-бела, лепршава прегача. Сада га нико не може разликовати од белог пухастог снега. На глави лисице су мале осетљиве уши, тако да се пријатељи и непријатељи издалека могу разликовати, чути. Лисица има дугачак лепршав реп на леђима да помета меке трагове у снегу..

- Узми, арктичка лисица, овај капут од мене као поклон, рекао је добар јеж.

Арктичка лисица му је била драго, рекао је захваљујући јежу и брзо отрчао у поље. А јеж је седео на пању и гледао око себе. Видео сам јесењи ветар како дува последње лишће са дрвећа и помислио:

- Очигледно је да ћу пре зиме имати времена да себи пришијем нови капут. Па, нема везе, мој стари ће ми сигурно послужити.

Окренуо је сиву јежу преко трња топлих, сувих лишћа, укопао се у меку, топлу маховину испод старог пања и заспао читаву дугу, дугу зиму.
А зец и арктичка лисица у својим крзненим капутима ходају шумом, сећају се доброг јежа.

Прича из часописа „Породица и школа“, 1971., ауторке Л. Василиева-Гангнус.