Бајка о сатовима за децу (кратка)

- Деда, шта је ово? - упита Витиа.
- Зидни сат.
- Сат? Зашто се не пробуде?
- Како се не пробудити? - изненадио је деда.
- Стрелице се не окрећу, клатно се не помера, квачица је тиха.
- Механизам је кренуо по злу. Тај сат је заспао - рекао је дјед.

Вече је. Сви у кући отишли ​​су у кревет, а Витиа је помислила: „Кад је светло, сат спава. А кад је мрак, спавају ли и они? "

Изашао је из креветића и крадомио се у другу собу. Овде је изгледао месец, а на поду је лежао образац завеса.

Вицтор се попео на столицу, са столице на радни стол и попео се на ножне прсте. Тихо је лупнуо прстом по стаклу на сату..

"Спаваш ли?" Пробуди се.

Поново је покуцао, али сат није реагирао. Тада је Вицтор гурнуо сат у страну.

- пробудити се!

И одједном - сат је пао са зида, срушивши се на сто. Витиа се уплашила, скочила на под, потрчала ка свом кревету, бацила се испод покривача.

Дјед је чуо шум, ушао унутра и угледао сломљен сат.

„Још увек имам несаницу“, рекао је дјед себи. - Ја ћу преузети овај механизам.

Дјед је имао оштре очи и златне руке.

Ујутро је Витиа дошла у ту собу да попије чај и није вјеровала својим очима. Сат тихо виси о зиду, клатно лепрша, чује се крпељ.

- Мама! Деда! Гледај, сат се пробудио!
"То је добро", рекао је дјед.
"Пробудио сам их!" - поносно је рекао Виктор. Дјед се нацерио, а мајка је рекла:
- Пробудили сте све у кући усред ноћи.

Прича о сату и времену из часописа „Породица и школа“, 1971